Чува стари занат и разбија предрасуде
Невенка Пљеваљчић, једини обућар у Фочи
Одавно је познато да ципела главу чува, а већ двије деценије фочанске ципеле чува и поправља Невенка Пљеваљчић. Од прошлог љета једини је обућар у Фочи и један од ријетких на широј регији. Занат је испекла од свог колеге Чедомира Бурила, са којим је радила у фабрици обуће „Фоледа“ и са којим је, до прије пет година, имала заједничку радњу. Муштерије су у почетку биле неповјерљиве према њежним женским рукама, али их је Невенка квалитетним радом брзо придобила.
„ Кад смо тек почели да радимо, муштерије, наравно, нису навикле да жена ради и нико није у мени гледао неког мајстора. Кад дођу на врата и ја кажем добар дан, изволите, они гледају кроз мене, негдје иза, гдје је мајстор. А када ја кажем да сам мајстор, они се насмију и само што не кажу, па ајде ето, ево ти обућу, па да видимо какав си то ти мајстор. Али сада је другачије“, каже Невенка и кроз шалу додаје да су муштерије сада и принуђене да њој доносе обућу, јер немају коме другом.
Мада је овај занат угрожен поплавом јефтине и неквалитетне обуће, која се не исплати поправљати, посла увијек има довољно да се прехрани породица, прича Невенка. И овдје би могла да важи пословица да нико није толико богат да купује јефтине ствари, па она савјетује да је увијек исплативије узети квалитетну обућу, коју је лакше одржавати и која траје доста дуже од пијачне и кинеске робе.
„ На кинеску обућу ја не могу ни један дан да гарантујем моју поправку и ја то свакој муштерији нагласим. Кад је квалитетна ципела, можете је поправљати десет пута, поправи се, исполира и добијете малтене нову, не нову, али добру ципелу. Сада продавнице дају и на рате, не мора то бити задњи модел који је изашао, само да је ципела кожна са гуменим ђоном. Народ још гријеши што купује ципеле са кожним ђоном, јер оне нису за кишу“, савјетује Невенка.
И свог супруга, који је дуго без посла, научила је обућарском занату, па јој по потреби прискочи у помоћ.
Осим Фочака, код ње обућу доносе и муштерије из околних општина у којима се овај занат угасио. Проблем је, истиче, што млади нису заинтересовани, не само за овај, већ за било који занат. „Мени никад још нико није дошао на врата да каже; е ја желим да се бавим тим занатом, да ли можете да ме обучите, до сада. Можда ви будете разлог па дођу да питају“, казује нам једини обућар у Фочи.
Невенка криви и државу и општину што не чине ништа да би спасили старе занате. Умјесто да, каже, подстицајима стимулишу оваква занимања, чине супротно и на занатлијама тренирају строгоћу. Тако је недавно, због недовољног броја издатих рачуна морала да плати казну од 500 марака, што је, тврди, много ригорозније у односу на друге дјелатности са већим прометом у којима ова казна износи 300 марака.
„ За мене то није нормално. Мислим да најниже казне морају да буду за занатлије, јер колико може да заради један кројач, обућар, фризер. Тако да мислим да нису ни стимулисани занати“. Доста старих заната, по којима је фочанска Пријека чаршија била чувена, већ је нестало.
Обућарски би се, ипак, могао изборити са цивилизацијским напретком из једноставног разлога- док има обуће, биће и потребе да се она поправља. Невенка је захваљујући овом послу, којим прехрањује породицу, одшколовала једног, а школује и другог студента. Поручује да се од поправљања обуће не може обогатити, али да се може пристојно живјети.
Извор: Радио Фоча
Цијене поправке
Крпљење обуће код Невенке, у зависности од степена оштећења, кошта од двије до осам марака. Прекривање читавог ђона- пенџирање је 12 марака, а замјена платна или коже на патикама је од 15 до 20 КМ.
Стари занати
О многим занатима из фочанске Пријеке чаршије, које су вријеме и индустријализација „прегазили“, остале су само легенде, попут прича о чувеним бичакчијама (ножарима), ћурчијама (кожарима), кујунџијама (украшавање накита). Невенка је једини фочански обућар, али се њени суграђани надају да није и посљедњи.
